НИКО, НЕКО и ОНА
(одломак)
Постоји свет лутајућих душа, иза смрти. Са сјајем свеће узлети душа у то царство, Божје и ђавоље. Да ту лутају у облицима птица, лептира, бубица и многих других земаљских створења.
Ту се грешне душе претварају у ноћне црне лептире, беже од сунца и дана, лете ноћу. Лете за сјајем који им у већини случајева спржи крила. Али и ту постоји нада, да Бог по некој милосрдно опрости.
А часне душе лутају дању под топлотом сунца и разазнања.
После четрдесетог дана, отварају се врата раја и пакла. Свако по заслузи одлази у своје царство.
Зато, када вам лептир, или птица, или мрав, или било шта друго, додирне или изазове пажњу, нечија душа жели нешто да вам каже.
Свако ко се родио, мора проћи кроз свет лутајућих душа.
Тако је одувек било и тако ће и остати.
СЕНКЕ ЖИВОТА
(одломак)
Посвећена мом најбољем другу
У ноћи младог месеца
Он и сенке његовог живота
Са самоћом стоје
И чекају срећу
Да дође са мислима светим
Да више не носи на души ко на длану
Тајну
На посној ораници црну врану
Небо му шапну
Прескупе су тајне, знаш ли то
Душом се плаћају а обично су зло
Али ипак рече
Кад баш хоћеш
Долази твоја срећа у поноћ ову
У првом трену свете недеље
И да је сви краљицом зову
Да јој се клањају ко њене слуге
Да после још јаче
Звоне звона
У краљевствима туге
Не одврати га небо
Хтеде да види срећу
Хтеде
И би тако
Тачно у поноћ и трен
Сакривен у себе
Угледа је на камену своје душе
Ту на дохват руке и његових сена
И гле чуда
Виде да је срећа жена
Коју заборавише између редова
Он и његови снови
Давно једног пролећа
Када су цветали багремови
Виде је
Прође истине трен
И откри тајну
Од тада
На његову душу вране слећу још више
Уместо ружа пелин мирише зао
И падају новембарске кише
А да је некад ову тајну знао
Прљаву тугу би опрала доброта
И не би му душа лутала светом
Са сенкама живота
