musica header

Песме

ЖИВОТ ЈЕДНЕ СВИЊЕ

У великој бари крај старог дуда
Лето је провела уз мирис плеве
Из руке газде кукуруз је јела
И беле дудиње зреле

Јесен је плакала кишама својим
И ветар је двориштем гребо
А свиња у свом обору смрадном
Све мање виђаше небо

И кад први снег по дуду паде
И мећава прекри сокаке села
Зором шикну крв и свиња схвати
Из чије је руке јела


Сенке живота

Изгубљено небо

Легенда о вранама

 

 

Сенке живота

Изгубљено небо

Легенда о вранама 

Сенке живота

Чекајући прве петлове

Легенда о вранама  

На ивици  

Ноћу

Лептирица

Као последња   

Зар ти ниси Антигона

Кучка

Први мраз у нама  

Кловн

Врабац

Вражобарска душа

Тренутак

Живот једне свиње

Петровачки вашари

Поета

Први лет, Голуб

Измишљен

Голи дани

Сан, Пацови

Е моје педесет и осмо

Опроштај

Грех једне удовице

Зелена поља

Ако ме питаш пријатељу

1983

* * *

Битка са временом

Кроз сан

Манастир Горњак

Ујед ђавола

Сумрак

У самоћи

Сентимент

Кад си била врба

Сазнање

Жена

Песма усамљенику

Превара

Кад песник плаче

Омер Гера

Без редоследа

... лишће

Немогуће траје човече

Саплитање

Душегубна ноћ

Одлази "Јелена" Ленка

Ако вукови додирну небо

Изгубљено небо

Ткаља живота

Августовске невесте

Јефимија

Бег

Калуђеру

Анђеле

Осмех

Моја последња нада

Воденица

  

Сенке живота


 

СЕНКЕ ЖИВОТА


Посвећена мом најбољем другу

У ноћи младог месеца 

Он и сенке његовог живота  

Са самоћом стоје  
И чекају срећу  
Да дође са мислима светим  
Да више не носи на души ко на длану  
Тајну  
На посној ораници црну врану 

Небо му шапну  
Прескупе су тајне, знаш ли то  
Душом се плаћају а обично су зло  
Али ипак рече  
Кад баш хоћеш  
Долази твоја срећа у поноћ ову  
У првом трену свете недеље  
И да је сви краљицом зову 
Да јој се клањају ко њене слуге  
Да после још јаче  
Звоне звона  
У краљевствима туге 

Не одврати га небо  
Хтеде да види срећу  
Хтеде  
И би тако  
Тачно у поноћ и трен  
Сакривен у себе  
Угледа је на камену своје душе  
Ту на дохват руке и његових сена  
И гле чуда  
Виде да је срећа жена  
Коју заборавише између редова  
Он и његови снови  
Давно једног пролећа  
Када су цветали багремови  
Виде је  
Прође истине трен  
И откри тајну 

Од тада  
На његову душу вране слећу још више  
Уместо ружа пелин мирише зао  
И падају новембарске кише  
А да је некад ову тајну знао  
Прљаву тугу би опрала доброта  
И не би му душа лутала светом  
Са сенкама живота 

август 2002. 

 


НА ИВИЦИ 

Хтео сам да те загрлим  
Ишао сам ивицом душе  
Али љубомора твоја ме је пратила  
дубока  
И није од мене зазирала  
Да прогута месец из мога ока 

Хтео сам да те загрлим  
Али љубомора сруши наду сваку  
И као тишину у пољу ветрова  
Остави ме самог у мраку 


КАО ПОСЛЕДЊА

Имао је месец брата близанца  

У твојим очима  
Док сам хтео да му кажем  
Својим ћутањем  
Колико се плашим... 

Имало је звездано небо  
Ливаду у твојој коси  
Док сам тихо плакао  
Као штене које слути 

Имао је свемир и превише звезда  
Али није чуо моју молитву 
Од живота  
Узео те је као последњу жену 

Нови Сад 1979. 


ПРВИ МРАЗ У НАМА 

Сета оставља поглед кроз маглу  
И туга у зебњу је стала 

У модром свету у простору  
Обала је без обала 

Под прозором први звони мраз  
Зима не нуди души спас 

Велики пауци небо краду  
Ту на очиглед нас 


ВРАЖОБАРСКА ДУША  

Посвећена Петру Караџићу 

Свиће изнад Враже Баре.  
Чује се кукавица, све се буди.  
А ја? Шта ја то радим, људи? 

На утрини сам ко уклети пањ.  
Ту, испод Калине свете небу шапућем риме,  
шапућем неко драго име  
и љубим ветар када немам ког. 

Опет сам скитао својом душом  
и ове ноћи тражио траг  
неког осмеха из прошлости.  
Тражио њен заборављени праг. 

Свануло је.  
Још једна бора више.  
Над Млавом облак се црни,  
биће кише...  
Ако, нека буде... 

Црни облак плаши неке људе.  
Ал' моји сеници  
и моје њиве  
кисну у души толико дуго, 
да осим кише и не знају за друго. 

Моје оранице ору ноћни орачи  
када се смрачи...  
И клијају слова црна  
к'о пшенична зрна...  
И знам  
да је све само обичан круг.  
Да се на крају свега плаћа дуг.  
И да није исти за свакога цех.  
Ја живот живим  
ал' знам шта је грех. 

И знам шта је добро,  
а шта зло;  
и знам да се зачас стигне  
са врха на дно. 

Ал' ово поље вражобарско 
и јутро тмурно каменовско 
отварају мој свет изнутра  
добују по мени  
и схватам да живим и умирем  
к'о лептир у облаковој сени. 

Ко ће да схвати чудака  
ко све између редова разуме?  
Ко ће моју душу у недра да стави?  
Да топлином беду раскрави... 

Јутро је већ старо.  
Већ умире сањар знан.  
Киша је над Вражом Баром.  
Још један бедан дан... 

март 2002. 


ПЕТРОВАЧКИ ВАШАРИ  

(Плави лептир) 

Пола живота тражио сам  
Очи боје августовског неба  
Које гледају у мени  
Малу зелену реку  
Пола живота тражио сам неку  
Која ће знати да разуме  
Пијанства моја без броја  
Моје туге у очима  
Које не види свако  
Дуге пруге мојих лутања  
Гледања у ништа моја ћутања 

Тражио сам неку која воли 
Петровачке вашаре из мојих снова  
Која заједно са мном кисне  
На кишама октобра  
И чита ме између редова 

Тражио сам је свуда  
У погрешним женама  
У чаши у песми  
И гле чуда  
Видех у теби ту неку  
Која хиљаду година на мене чека  
Та нека  
Која уме да трпи да плаче да губи  
Да уништи своју младост  
Да у души не остане дете  
Због неког лудог поете  
И  
Ту тачку ставих  
Зажмурех  
Видех плавог лептира  
Крај увелог цвета  
И тада схватих  
Зар да мојој голој души  
Поломи крила тај лептир плави 

Не  
Не веруј овој песми  
ЗАБОРАВИ 


ИЗМИШЉЕН 

Јесам измислио сам себе  
Али ти постојиш  
Нико не сме да те сања  
Осим мене 

Ти живиш у мом свету  
Кроз који сам прошао  
Давно некад 

Измишљен сам због твојих брига  
Јер ти постојиш  
На омотима мојих књига  
И у мојој машти 

Јесам измислио сам себе  
У једној пијаној ноћи  
због тебе 


Е  МОЈЕ ПЕДЕСЕТ И ОСМО  

Уместо неодржане двадесетогодишњице матуре 

Да ли памтите прашину малих сокака  
И плеву у коси жене  
Када смо због храбрости крали  
Лубенице туђе још зелене 
Да ли памтите августе топле  
И сјајне  
И њиве што небо крију  
Летње олује  
И кочије светога Илије  
И зелена брда снова  
И виноградске душе  
Који све мање рађају  
А све се више суше 

Да ли памтите воденицу стару  
И плаветне шљиве ранке  
Броскин спруд и јаз дубоки  
Где смо воду са Млаве пили  
И  
Калину  
И  
Дубраве мрачне  
Где зими кошава брише  
Рана пролећа  
Багреме беле  
И мирисне ђурђевданске кише 

Знам да памтите  
Памтим и ја  
Јер ми знамо ко смо  
Ал ноћас нас напушта младост  
Е моје педесет и осмо... 


ГРЕХ ЈЕДНЕ УДОВИЦЕ 

Као отпала звезда са вечерњег неба  
Жути се жена у зеленој тмини  
Хвата црвене булке образа врелих  
Као једну наду у својој тишини 

Гракну гавран над нама и срамом  
И расу грех над њеним стомаком  
Бела колена полетеше у небо  
Својом пожудом кључалом и мраком 

Гледам за њом из уваљане траве  
Већ залази ко Месец у сеоске ћувике  
Видим је већ како свој поглед скрива 

Од очију из рама пожутеле слике 


АКО МЕ ПИТАШ ПРИЈАТЕЉУ 

За две банке  
ћу ти причам пријатељу  
Шта ти носи време дебело од туге  
'Ћу ти причам пријатељу  
шта те снађе  
'Ајде остави ћемане своје 

Јесен те је плачљива довела код мене  
У моје мараме небеске  
Твоје туге испеване  
од врага до опанка  
А шта је банка пријатељу  
тужни свирачу 

Имао си ћерку лепотицу  
Хранио је душом и пројом тврдом  
Умивао је зором сељачком  
Лептирицу над животом и туђим плотом  
Ал тешка је болест узе једне свете недеље  
Е мој тужни свирачу  
Кућу ти узеше мећаве беле већ прве зиме  
И поче да луташ светом  
И тужне песме да певаш  
Е мој пријатељу 

Суђаје тако решише да буде  
Да кроз живот те прате црне птице  
Да тужне песме ти суде  
И рало преоре лице 

Жао ми те срца ми мог  
А шта ти ту ја могу  
И туга и срећа су у рукама Бога  
Тако ти је то мој пријатељу знај  
Одробијај свој живот и крај  
А сада иди иди не треба да платиш  
Две банке попи' у прву кафану 'де свратиш 


* * * 

На њеном јастуку хероји плачу  
Губе куће волове и битке  
Остављају своје пијане душе  
Снове и сабље бритке 

И после сами путују светом  
Заборављеном стазом без трага  
Као негдашњи сањари луди  
Лутају од мила до нетрага 

И још црна ноћ  
У глуво доба  
Од урока злих чува тајне снене  
Зашто се умире душе пуне 
Због белих груди једне жене 


КРОЗ САН 

Отмимо тренутке  
Од заборава зубатог 

Будимо плећати  
За бујице  
Што грме понором  
Обични овакви 

Ноћи постају трудне  
За нас кроз сан  
У торби нашој две звезде  
Држе се за руке 

У тишини где и тишине ћуте  
На мирним водама  
Плутајмо  
У пределе и минуте 


УЈЕД ЂАВОЛА 

Трепери сенка и расте ноћ 
Док ђаво броји сате  
Сузе на белој кошуљи знојној  
Нејасно кандило клате 

На зиду он бркат и жут  
Уплиће поглед у време  
Док голе играју сене  
Лице у виделу више од лица  
Крије се од слабости њене 

За незнаним човеком жена гледа  
Што одлази у ноћ репату  
Очима својим сненим  
Кајање разрани рану дубоку  
На уснама њеним црвеним...  


У САМОЋИ 

У једној флаши вода  
Кроз њу гледам небо  
Видим бело  
Јато голубова 

Небо ил голубови  
Ил очи твоје 

У једној флаши вода  
Сам сам  
У голубове загледан  
Сам сам  
И ни мало жедан 

Рашка 1977. 


КАД СИ БИЛА ВРБА 

Небом си се листала  
А река је киптала од пожуде  
Луде  
Одблесак белутка и облак бео  
Крио је твоје осмехе и грехе  
Док сам жалио што сам те срео 


ЖЕНА 

Клањамо се класју  
Ја видим сиво небо  
Ти дукат у недрима 

Кријемо се по сеницама  
Ја тебе губим  
Ти налазиш мене 

Плачемо у ноћи  
Ја препун тебе  
Ти блиставих звезда 

Растајемо се пре јутрења  
Ја набујао од туге  
Ти већ тако далека 


ПРЕВАРА

Она се клела у очи и душу
Она се клела у сузе
Плакала и љубила
Свог ратника

Себе му давала
Све до беле зоре
Кад с великим војничким чизмама
И с љубављу опијеним умом
Оде снежним сеоским друмом

Над њеним селом копнео је снег
И све порекоше два ока
Две сузе жене
Баш онда
Кад туђа мушка рука
Стидљиво дотаче раме
У њеној малој штали
Уз мирис ноћи и сламе

Ратник се вратио ил патник
Без једне руке ал с душом својом
Пролећа једног да л' Ускрс беше
Хтео је да опет љуби жену
Ноћима на јастуку свом
Ал празан затече свој мали дом

1992.


ОМЕР ГЕРА 

Родила га туга љутог севера  
Као лист одбачен од Бога  
Хранила га проја и невера 
Ораница длана оца пијанога 

Шибали га небески снегови  
Љутим бичем што као со пече  
Заборавише га туђи и његови  
Само га се туга не одрече 

Живот га казни тешким каменом  
Да га на грбачи носи ето  
Бог зна зашто баш Каменовом  
Да лута као одбачено псето 

Ношен као лист на ветру  
Лелуја сокацима блата  
Плаћа туђи грех светом Петру  
И робија живот из ината 

Сретох га скоро у старом капуту  
Рашивен рукав џепови голи  
Питах га где си платих му љуту  
А он ме за још по неку моли 

И наздрависмо у име стихова  
То ми бар нико забранити не сме  
Џаба неким људима богатства њихова  
Кад не вреде ни једно слово ове песме 

1997. 


... ЛИШЋЕ

Осуши се образ а почиње киша  
Обала је болесна скривена у сенци 

Ослушкујем реку прогнану од лишћа  
Не желим да знам што је тако дивља 

У тишини лишће у зениту ока 

Краде моје дане краде од живота 


САПЛИТАЊЕ 

Сео је за сто наручио једну  
наслонио главу на руку  
и остао једини пецарош у кафани  
Слике су трчале прво  
По небу се криле  
После су таме у реци плакале  
и све замутиле ...  
Поглед, лето, жену окривиле,  
старог цицију појели новци ... 

Попио је лето 

и скрио га у свиленој хаљини жене 

нацртао је мост на небу  
остатком мисли  
залупио врата стана 

Чарапе на жици оставио  
саплео се о облаке ... 


ОДЛАЗИ Јелена "ЛЕНКА" 

Свео се живот у један трен  
Ромиња ноћас киша туге  
Крај је увек уплакан и снен  
И за цареве и за слуге 

На сату живота поноћ зри  
и само прошлост пише риме  
Крај врата хладни ветрови зли  
Шапућу ми познато име 

Одлази Јелена "Ленка" знам  
У сећања поноћи ове  
Гаси лагано живота плам  
Душом сања последње снове 

На јастуку изашла из сна  
Нека црна жена је чека  
Пружа јој своје руке јер зна  
До ушћа стиже њена река 

Преко Кућишта и Ђуле у рај  
Под руку води је сенка  
Клизну суза животу је крај  
Одлази Јелена "Ленка"


 

Изгубљено небо 

 

ЧЕКАЈУЋИ ПРВЕ ПЕТЛОВЕ

Чујем меденицу од тора далеко
А ноћ је
Дуга и дубока
Ко равница широка и покошена

Свиралом казујем да не сањам
И да обноћ тражим се у мислима
И на почетку и на крају
Босоног са таласима у коси
И са црним вранама на длану

Чујем шапућу травама небеса
Титравим гласом
И класом распукнутим
Док јунак долази у доба глуво
Стазом разбуђених у време запућен

Одгледах га на утрини големог
На белом коњу Страхињу
Јунака из мрака недосежног

Чујем како дишем
Растегнут између душе и јутра
У углу очију страх ми ластари
Очију најмесеченијих

Чујем своје срце кликтаво
Разорано
Од чекања и првих петлова

Свиралом казујем да не сањам
Јездим беспућима далеким
У часу кад се истина и лаж
И стварно и нестварно
Уплело у клубе црно


 

НОЋУ

Ноћу на празној утрини
Коњи црни
Ноћу у празној души
Семе црно

На трави
Велике душе
На длану ноћ кипти жену
Златокосу

Ноћу наиђу анђели
Ноћу наиђу звездари
Из гомиле тишине
Ноћу руке своје заплету

Ноћу гризу крвопије
Ноћу умиру жедни
Све ноге што ходе
Ноћу путе раскопају


 

ЗАР ТИ НИСИ АНТИГОНА

Знаш ли ноћна
Враћају се ратници
Враћају се кукавице и хероји
Заједно

Пелин се осећа у души и восак

Твоја рука брише сузе јабуке
Преблага већ као жртва

Зар ти ниси Антигона
Под овим небом сивим

Чуј звона звоне у часу тмине
Киша плаче тамо где су моје очи

Нек страва означи венчање
Нек модра река потече
У овој ноћи кад
Умиру пијанци у мени


 

КЛОВН

Дошао си да будеш
Наш заборав
Од земаљских проблема
Са једним раменом од месечине
И са два лица

Дошао си колима шареним
Са великом трубом
Око врата
Заорао си нашу равницу
У дечијим мислима
Једне вечери
Уочи суботе

Хватао си се за сламку живота
Свемоћних вукова
Био гутач неба
И пијана река
Од свих боја
Крилата птица

И кратконог и црвен
И хваљен и куђен
Беx водиље своје
И краљ и голаћ

Жалосно
Путујући човече
Засмејао си све
Ал себе ниси...


 

ТРЕНУТАК

(Млава)

Само од песка кошуља Њена
Набрекле груди у белом тренутку
Руке испод високих врба
Потапају сенку хватају лето
Небо времена ко цврчак у мраку
Замишљене виолине...


 

ПОЕТА

Остајем да бих остао што и јесам
Обичан у шипражју врба
Небо над мојом обалом
Кестеном погледа остаје место остајања
Моји лептири пролазности у сну обојених крила
Раскриљују оно мало сивила над планинама кише неке
Моја гледања ту су
Са птицама у дубоким разговорима реке


 

ГОЛИ ДАНИ

Голи дани
Јуре накривљене сенке
Сеобом сивила
Корачају тротоаром

Немирни у миру
Без простора и прозора
Лист им је кратак

Слинава деца у огледалу
Чешљају осмех
Мислиоци мисле на њих
Да живе од опанка
Рекоше
Друмови их
Раскрилише за навек

Иза њихових шака
Набујали потоци жуборе
Корени јасика
И црвени трамваји
Голи им дани
Голе им стидљиве њиве

1988.


 

ОПРОШТАЈ

После ратова и мира на рамену камена
Замком Љубави и суза наших суђаја
На брду груди истомишљеника и мрака
Издвојићемо жито од кукоља и застаћемо

Заборавићемо имена и чупаве ливаде глава
Својим сном васионе првих киша
У белим кошуљама на крају дана
Опростићемо небу и маковима црвеним у нама.

касарна - Петровац 1991.


 

ЗЕЛЕНА ПОЉА

Кошута сву јарост пије
Ко остављена жена
Беле воћке праскозорја
Сене крај рамена

Мало свога овог јутра
Изгубљена воља
Касно свићу орошена
Та зелена поља

Одшкринута врата ума
Додоле из мита
Из давнина слике жуте
Покошена жита


 

1983.

Свако има своје зрнце песка
У одјеку реке пред зору
И свако своју неплодност
На њивама у женама
У својој глави...


 

БИТКА СА ВРЕМЕНОМ

Одлетећемо једном и ми
Птицама својих душа
Кад се зарију облаци
У исневано жито

Када у трави откоса
Оставимо реч
Као окрајак од нас
И наш зној у туђим кошуљама
Боје неба

Испићемо врч жубора
Зелене реке
У једном даху поља
Једном када нас открију додолке
Колико нас нема


 

МАНАСТИР ГОРЊАК

Хладна је тишина твоја 

На уснама времена
Црни језик
Од залогаја неба
И све мањег даха

Тајновит бој још бијеш
Са ратницима времена

Ветровит стојиш кршан
Препун исневане туге
И божје речи
Сам на рубу чекаЊа
И на трагу уједа


 

СУМРАК

Руши се кула
И златна краљица одлази

У погледу
Мисао смисао тражи

Не налази...

Олупина дана
У души је старца што дрема

На ланцу живота
Још једне алке нема

Херцег Нови - јул 2002.


 

СЕНТИМЕНТ

Ми не знамо лепоту шапутања зоре

Звекет старог сата да утишамо у себи

Бојом подочњака самилост не знамо
Од костура времена ко смо

Само точак љубави нас окреће у плавом
Осамом разазнајемо прсте у коси реке


 

САЗНАЊЕ

Сазнањем испијен 

Ширином кроз лет
Да бело поље од јутра
Нема траг ни сјај

Замршен у нити
Паук плете ноћ у ноћ
Ту у мени од краја
Ни сан ни сан
Сaмо бол


 

ПЕСМА УСАМЉЕНИКУ

Сјакте цветови далеки
Крај тебе
И будућност и прошлост
У коси

Сав си од бескраја
Себи незнан
Кријеш да те је у кошари
Сунце родило

Падаш кроз време
Све дубље и дебље
Бео се таласаш...
Ван јаве и ван сна


 

КАД ПЕСНИК ПЛАЧЕ

Кад песник плаче
На трен све стаје
И суђај губе
И пас не лаје
И стварно и нестварно
Црно је клубе

Кад песник плаче
Дукат месеца у очима блиста
И драга жена више није иста
Незнанци постају знанци
Док данима падају на рањену душу
Само кише и пијанци


 

БЕЗ РЕДОСЛЕДА

Туђ лик ће ми унаказити сан
ако глава клоне
до усана у реци
Пепељасте лађе у заливу владају
окренуте западу
Нема сврставања речи
као и живот
Нема редоследа
да се зна
Лађе као грабљиве птице
траже ме где сам ја

1992.


 

НЕМОГУЋЕ ТРАЈЕ ЧОВЕЧЕ

Постојим на длану
Песмовит
У завесама од паучине
Хватам лептире из твоје душе
Топле

Вратило се плаво небо стидљиво
И ћутање с душом се рукује

Очи су твоје две звезде далеке
Из мога исневаног зева

Слагао ниси кошуте са зелене реке
Немогуће траје човече
Рече сребрни ветар

Уморна птица моја
Ухваћена у бекству
Својим немиром
Опија се твојим миром


 

ДУШЕГУБНА НОЋ

Издужила се ноћ у моћ своју
Котрљајући људе судбинама
душегубника
По зиду сенки пијанства...
Већ дуго животом
Пролива вино по душама
И руши куле камене и тешке
од мисли божје...
Плаче и гола улица са својим херојима
Из магле неумитне и густе
Састају се суђаје да одагнају
склад животни
Раскишен од јесени луде...
И већ песмом се чује туга
До неба дуга


 

АКО ВУКОВИ ДОДИРНУ НЕБО

(јесење плитвице)

Ако вукови додирну небо
Својеглаво у боровима

Скочиће зечица
У бескраје водопада
И сен света
Пре костура

Сунце ће ранити
Носнице шуме
И остаће шум у трави
Умршен у своје косе

Умираће свирачи
Наочиглед
Песама добродошлице
Ехо управо венчаних
Лудом косином лакта

Провириће лаж иза коре
Дугоногих прстију
И међупростор очију
Откриће смрт у шевару


 

ИЗГУБЉЕНО НЕБО

Сам сам у маглама и својом тугом ћутим
Ко усамљени бор тражим светле априле
Крај мене прошлост броји тешке минуте
Неко велико небо плаво од свиле

Иза прозора стоји предсказање ружно
Сваке ноћи тајном се јавља из гнезда
Маглом све тежом из очију сивих
Сумраком мога ума мојих звезда

У пустом пољу где је све речено
У густој магли као залутала срна
Тражим своје небо изгубљено давно
У магли живота као сенка црна


 

ТКАЉА ЖИВОТА

На разбоју мојих прстију
Ткаш тугу
Већ ускрсима
Погана од пљувања
И клетви мојих
Ал ипак моја

Зар туга да лети кроз моје снове
Кроз ово моје мало душе
Зар брадати ратник
Пијан од вина
Да крсти моју децу

На зеленој реци лед се топи
И копни ледена зима
А ти ткаљо живота
Ко небеска црна врана
И даље ћутиш и сузе носиш
По распуклој равници мога длана

март. 2000.


 

АВГУСТОВСКЕ НЕВЕСТЕ

Земља вража
Ђинђувама
Окосницом јутра
Девојке се разиграле
Кораком и трагом
Прва ватра
Друга ватра
Трећа
На звонику подврискује
Прежутело лето

Звекир спаса
Светом реком
Раскриљује мисли
Мутав момак
Крије тугу
Бандаши га језде


 

ЈЕФИМИЈА

Огледаш се нага
Везиљом зовеш

Ломиш срца
Камених витезова
Од јутра
До ратова

Са дланова појиш
Жедне вилењаке
И испијаш мудрост
Са смрћу

Са два голуба у недрима
Реку са временом спајаш


БЕГ

Бежим по рушевинама
Искрвављених сенки
Одвојен од птица
Уплашен растом мрких трава

Над подочњацима
Плутају таме
И руке утопљеника
По површини моје боре
Бежим од себе ...
Док не видим
Шта ми ноћ увелико спрема


 

КАЛУЂЕРУ

Између година и браде
Кестени окна
Закопану недељу
Не будиш срцем

Кобилу од очију
Очекујеш у урвинама
И до на искап олују

Обрвама тражиш дужине
И лице месечине у бари
Ко' ратника ил' патника
Косови лове те у пољу ...


 

АНЂЕЛЕ

Остани слика непомична
Желим да те задржим
Анђеле

Још увек
Шумом се враћају ратници
Из крвавих ратова
Жути и означени
Виногради обрани
Чекају на њих

Ватре се виде у даљини
Како душе воде распећу
Кроз одшкринута сећања
Почињем да се плашим
Анђеле

Седели смо на колима
Препуним снова
Знојави
Пролазили су дрвореди
Крај нас
Једном
Док смо шаптали време
Како гори увели лишће наше

Кога ја то знам
Кестену из туђих шума
Анђеле
Због чега грме небеса
И падају мртве птице по мени
Јесени

Тако је хладно рече Анђео
И прхну у прошлост


 

ОСМЕХ

Мирише ти осмех пространство плаво
Идем за тобом распојасан
На рубу ума река ме свлачи
Бивам и сам и себи прошао

Знам да грешна си у своме ходу
Именом те зовем тренутком новим
Јер и Љубав и мржња иза речи
Осмеху твоме не значе ништа

Идем преспоро кочије те носе
Крилати вранци ржу у зноју
Остаје ми јутро остајем за тобом
Опседнут небом осмеха твога


 

МОЈА ПОСЛЕДЊА НАДА

Не видим њу
Ал птица ми каже
Да на сунцу гола
Са другим лети

Посна је топла
Уздише реком
Блудница
А шта друго
Птица ми каже

Не крије лице
Смеје се небу
Песком ме опија
Обалом мојом

Верујем птици
Она вара мене
Постаје туђа
Зар и она


 

ВОДЕНИЦА

Меденицом са стадима
Ушуром је жена
Тајне туђе скривала је
Своје знала није
Целивала два хајдука
Хајдучија била
Орошена обданицом
Листала је гору

Попут гнезда остављена
Сад жути у сенци
Довикује временима
Камењем им прети


 

Легенда о вранама

 

ЛЕГЕНДА О ВРАНАМА

Некада давно а можда још пре
Нико не зна када и нико не зна где
Вране се нису од људи криле
У то срећно време беле су биле

Прича се како је све било лепо
И како је дивно било јато
Док неки ђаво не умеша прсте
И сву срећу белине просу у блато

Људи причају ђаво је крив
Од мирног јата створио је чуда
Ношене ђаволом као облак сив
Голубија гнезда рушише свуда

Завладаше вране прекршише град
Посејаше страх у посна поља
И наста туга појави се глад
И сама смрт понекад беше боља

Наљути се праведни Бог на њих
Прокле их да буду црне живота целог
Да носе црнину очију злих
Не оста ни јаје од јата белог

Људи не би легенду створили
Да црне вране не личе на њих
Они су рођени бели и невини
Да би са ђаволом постали зли

 


 

ЛЕПТИРИЦА

Небо беше плаво на путу за снове
Летела је жута несташна ко сена
Била је она лептирица за мене
Лептирица за мене а за друге жена

Рушила ми прошлост крилима од сламе
Не видех до тада лепшу зору плаву
Зажмурех кад слете ми на душу босу
На душу моју на хомољску траву

У косу тишине и босиљке ставих
У Млави опрах душу неке мисли црне
Гледала ме нежно лептирица жута
Из очију њених августовске срне

Мирисаше она на полен и сено
Носих је на длану као нешто свето
Кад Горњак ми шапну еј човече луди
Зар не видиш како већ умире лето

Прхнула је жута уплашена тамом
Роди се и неста све у једном дану
Од лептирице жуте паук црни поста
Што црту живота тражи на мом длану

Прошли су многи августи живота
Ал ме често риме лептирице сете
Од свега још само црни паук оста
Да у мојој души црну мрежу плете


 

КУЧКА

Креће се тамом месец јој смета
Пљује на Бога знојава она
На малом сеоском раскршћу света
Чује се лајање ко црквена звона

У очима њеним вране се гнезде
На души камен извађен из Млаве
Попује попу лаје на звезде
И не крије бубе из своје главе

Прате је они ко невоље црне
Опијени грехом урлају тамом
Они што гоне немоћне срне
И поносно живе са својим срамом

Засмрде грех на крају ноћи
Ђавољих мисли пуне су мреже
Она и они на крају ноћи
Кроз блато душе од зоре беже

Завлада тишина угаженом травом
И неста проклетство овога света
Док с гране живота са зором плавом
Паде још један лист од лета


 

ВРАБАЦ

Осећа се јесен у шуми бреза
Облаци модри већ плаше срне
На тмурном небу јата плашљивица
Беже од слутње црне

Одлазе ласте ко тамне мрље
Да светом траже зрно боље
Јесење кише самоћом плаше
У души пусто поље

Селом ветар засвира јауком
Немам из баре узбурка воде
На оxаку оста гнездо празно
И роде небом ка сунцу броде

Под стрехом салаша цвркуће врабац
Од сунцокрета до глади вођен
Још једну зиму дрхтаће на мразу
Ал остаће ту где је рођен


 

ЖИВОТ ЈЕДНЕ СВИЊЕ

У великој бари крај старог дуда
Лето је провела уз мирис плеве
Из руке газде кукуруз је јела
И беле дудиње зреле

Јесен је плакала кишама својим
И ветар је двориштем гребо
А свиња у свом обору смрадном
Све мање виђаше небо

И кад први снег по дуду паде
И мећава прекри сокаке села
Зором шикну крв и свиња схвати
Из чије је руке јела


 

ПРВИ ЛЕТ
ГОЛУБ

Мален је био ко пахуља бео
Кад хтеде на облак да слети
Да оствари оно што није смео
Први пут небом полети

Прво што виде небо над њим
Велико чаробно тако
Из белих кућа огњишни дим
И помисли биће лако

Баци се смело и полете сам
Над црвеним крововима села
Хтеде још више небески плам
Душа је плаву даљину хтела

Осети како жарко сунце сја
И на црквени торањ слете
У истом часу црна сена та
Некуд небом долете

Уплаши се мален од великог зла
Грабљива сена сломи му крило
У село падоше само пера два
И ко да ништа није било 


 

САН


 

ПАЦОВИ

Посвећено свим пацовима који су прошли кроз мој живот

Окрену живот црну страну
Црњу од ноћи у рогу без дна
Све песме моје претвори лако
У ноћну мору из сна

Не видим ништа код очију
Украдоше моју звезду што сја
Опијен болом као пањ стојим
О кога се саплићу такви ко ја

Без зоре нема изласка у сутра
Вампирица ту је чујем јој смех
У уморну душу гледам и знам
Ове ноћи туђи ја плаћам грех

Врат ми стеже кошчата рука
Мој јаук растера вране у лет
На ливади душе грбава жена
Коси мојој срећи последњи цвет

Туга уђе у моју сенку
Сетих се Бога крсти ме страх
На рамена моја узјаха сена
Осетих на врату ледени дах

Изгубих ивицу под ногама камен
Почех да падам засмрде зло
Сретох у паду познате људе
Падам а не знам где ли је дно

Од тада ми сви окренуше леђа
Вољени драги изрод и род
Тад схватих добро схватих заувек
Прво пацови беже кад тоне брод

У падању моме уживаше многи
Смејаше се гласно очију злих
Незнајући да рука живота лако
У бездан једном гурнуће и њих

Отворих очи све то сан беше
Који ми показа пацове зле
Од овог слова променићу живот
На дно ће стићи пацови пре

лето 2002.


 

Facebook

Who is Online

Ко је на мрежи: 6 гостију и нема пријављених чланова

Референце - Reference

О косовском завету данас и овде - предбожићна разматрања

Др Владимир Димитријевић

ХЕДОНИЗАМ КАО УЗРОК ПРОПАСТИ

   Била је нека анкета о очекивањима Срба од 2018. године. Срби очекују повећање плате и добитак у играма на срећу, а на претпоследњем месту им је рађање деце. Косово нико и не помиње. То уздање у материјално води зна се куда – у пропаст, као што записа песник Драган Млавски у песми:

«Живот једне свиње»:

У великој бари крај старог дуда

Лето је провела уз мирис плеве

Из руке газде кукуруз је јела

И беле дудиње зреле

Јесен је плакала кишама својим

И ветар је двориштем гребо

А свиња у свом обору смрадном

Све мање виђаше небо

И кад први снег по дуду паде

И мећава прекри сокаке села

Зором шикну крв и свиња схвати

Из чије је руке јела

(http://www.dragan-mlavski.com/pesme.html )

ПУТ СПАСЕЊА ЈЕ ПУТ ПОДВИГА

Још        у оно време цар Давид је вапио:»Помагај, Господе; јер неста светих, јер је мало верних међу синовима човечијим»( Пс. 12, 1) . И то је оно што нам недостаје у време кад треба бранити Косовски завет. Отац Сава из Вазнесења је говорио о једном таквом који нам је у Цркви неопходан ( а нигде сличног ):»Али шта ћемо ми сад кад немамо владику Николаја, шта ћемо кад немамо Јована Рапајића, шта ћемо ми сад кад немамо, рецимо, Јакова Арсовића. И он је био завршио три факултета и један докторат.

Више →→→→→→

Маринко Роквић - Живот је чудна прича (текст Драган Млавски)

Љуба Лукић - Чиме те је други заслужио (текст Драган Млавски)